Kao neko ko svoje prve tinejdžerske nedaće sa pićima vezuje upravo za tekilu, bilo je jasno zašto je dugo nisam dojmio. Kućni bar je uvek bio pun viskija, rakija, džinova i svega onoga što smo usputno u odrastanju otkrivali, ali je retko bilo tekile. Bar ne do skorog putovanja u Meksiko.

Kulturološki gledano, nacionalno piće jeste pečat jednog naroda, ali ono što mi znamo o tekili nema nikakve veze sa onim što ona zapravo jeste. Vrlo slično kao što ni dunjevača koju stranac drmne u tami Skadarlije nije validni reprezent sebe. Tekila je tek najveći industrijski izvozni brend, dok meksikanci kod kuće vekovima unazad piju meskal (mezcal).

Najprostije rečeno, tekila je destilat plave agave (agave tequilana var. azul). U Meksiku raste oko 200 vrsta agavi, i dok se od ostalih pravi meskal, samo od ove može da se pravi meskal koji je postao tekila – proklamovana kraljica destilata agave imenovana po gradiću u kom je nastala. Kao takva se proizvodi samo u pet saveznih država od čega 90% proizvodnje otpada na državu Halisko, meku ovog pića. Pošto nam je Halisko bio daleko, zahvaljujući mom istraživačkom novinarstvu završili smo u najvećoj zvaničnoj destileriji susedne države Guanahuato.

P1050772.JPG

Tequilera Corralejo je jedna od najstarijih destilerija u celoj zemlji, počevši svoju proizvodnju još 1775. na imanju velelepne haciende, u sred nedođije centralnog Meksika. Danas je bivša hacienda pravi turistički dragulj. Radnim danom vrvi od ljudi, dece, pa i malih beba(!) koje su posetioci doveli u neobavezno razgledanje. Velike prostore i atriume pored natkrivenih pogona ispunjavaju prodavnice suvenira i stakene ambalaže, podrumi, sale i muzej pića iz celoga sveta. Naš vodič, maloletni dečak, jedini koji je od osoblja na imanju znao engleski jezik nas je čitav sat vodio kroz posed, kroz skrivena dvorišta, stare i nove pogone. Kao u filmu. Koliko god to zvučalo romantično, pogoni su dakako bili polu industrializovani sa velikim kapacitetima – i za prijem i za destilaciju, sa prekidnim i kontinualnim aparatima. Ubrzo saznajemo da Corralejo ima godišnji rast od 20% i iako nije po popularnosti u vrhu svetske ponude, nezaustavljivo hrli ka njemu! Takođe, očigledno je da je veliki trud uložen je u regulativu i kontrolu od strane države. Svaka destilerija ima svoj NOM (Norma Official
Mexicana
) i pored toga što je garancija kvaliteta, preko njega saznajete nedvosmisleno ko je zapravo proizvođač dotične etikete.

POGONI.JPG

Usputnom degustacijom, nisam ni stigao da shvatim da su se moje predrasude o ovom piću topile kao sladoled na vrelom suncu. Prava tekila ima nadasve plemeniti buke. Njena tipičnost je zaobljena mekoćom irskog viskija uz slatkoću i gorčinu najfinijih likera. Odležale tekile mogu ponekad da odaju i senzaciju čokolade. Mnogi veliki proizvođači onoga što mi poznajemo kao tekilu, često koriste legalne prečice za veći randman, sirovina često nije 100% agava, i sve to na uštrb ukusa najpre, koji ne samo da je razvodnjen već i senzorno oštriji.

Od velikog broja etiketa i istih proizvoda u različitoj ambalaži (možda da zbuni protivnika?), naviše se izdvojila Tequila 99.000 Horas čiju recenziju možete pročitati ovde. Kada podelimo 99.000 sati na godine dobijamo ukupno nešto više od 11 godina. Iako burad ispisuju tu brojku, tekila tu stoji svega oko 3 godine, tako da je u pitanju marketinški trik. Sati se računaju kao ukupni proces izrade pića još od zasada jer se agave, za razliku od voća, seku i upotrebljavaju samo jednom nakon čega se čeka bar još 7-8 godina da sazri novi plod.

P1050761.png

Po završetku posete tekileriji Corralejo, glava je ostala puna utisaka. Ovo iskustvo me je navelo da razmislim o tome kako jedan tako veliki izvozni brend može da bude stvoren u nadasve ‘ljudskim’ uslovima. Uslovima koji više priliče nekoj našoj jačoj porodičnoj destileriji rakije nego velikim kapitalističkim industrijskim koncernima žestine. O tome kako je tekila standardizovana, zaštićena i kontrolisana a opet stičete utisak kao da ga rado pravi i pakuje seljanin baš iz te porodične destilerije sa sela. Znači, može! Navelo me je da razmislim o narodu, u biti toliko sličnom nama, a opet dijametralno različitom, mnogobrojnijem i udaljenom – shvatajući da je u modernom svetu ona floskula ‘prednost naše zaostalosti’ – podjednako primenljiva i tamo i ovde.

Posted by:Filip

Leave a Reply

Your email address will not be published.